Memento i ponešto još

Sa Žikom me upoznao Šijan krajem sedamdesetih. Upravo sam se bio vratio iz komunističke vojske (oslobođen zbog hepatitisa). To napominjem, jer sam vojnu tamnicu trpeo u kažnjeničkom garnizonu u Gospiću (današnja Hrvatska), što je umnogome uticalo na moju potonju fascinaciju Kovačičevim romanom Resničnost po kojem ćemo ja i Žika mnogo godina kasnije napisati (nikada realizovani) scenario pod nazivom, Kažnjenički bataljon. Do poznanstva je došlo povodom mog diplomskog scenarija, Šest dana juna. Naime, Šiki je bio iznebuha odlučio da režira taj moj školski scenario. Mada smo nas dvojica u to vreme prijateljevali (već smo na različite načine, na raznim projektima sarađivali), ja sam bio zbunjen tom Šikijevom odlukom pošto mi se činilo da on nema direktnijih afiniteta prema naturalističkom rukopisu (iako su, istini za volju, njegovi studentski filmovi (Jutro i Herostrat, npr.) i Žikino profesorsko vođstvo (Šiki je Žikin student) davali osnovu za njegov izraženi interes). Bilo kako bilo, Šiki je zamolio Žiku da pročita taj scenario kao eks-profesor, prijatelj i umetnik verističko-naturalističke vokacije, da bi mu sugerisao kako da se postavi, itd. i sl. Pošto je Žika bio oduševljen scenarijem, meni je to upoznavanje predstavljalo naročit užitak, mada nisam mogao nikako da pretpostavim ili naslutim da će ono prerasti u dugogodišnje prijateljstvo, da će ta naša sesija u Žikinom stanu u Majke Jevrosime, na pola puta između Kinoteke, u obližnjoj Kosovskoj, i centralne starogradske policijske stanice, postati nešto kao zacrtani ritualni čin.

Integralna verzija besedila se nahaja v tiskanem KINU!