Stara škola kapitalizma: Da li radnik misli?

Kako razumeti anketu sa radnicima u epohi tranzicije? Odnosno, kako razumeti davanje mogućnosti govora radnicima, koji su ideologijom tranzicije isključeni iz skupa ljudi koji imaju pravo da govore, odnosno sposobnost da misle. Šta više globalni trend, još od ranih osamdesetih, od momenta kada neokonzervativna revolucija vodi kampanju protiv radnika, poručuje: biti radnik je pozicija idiota; radnik je idiot koji je sebe doveo u situaciju da bude radnik; radnik nema šta da kaže pošto ne misli – da misli ne bi bio radnik!

Drugim rečima, pozicija ankete koja pokušava da dodje do toga šta radnik misli i čija je osnovna pretpostavka da radnik misli pokušava da napravi distancu i prema reakcionarnom talasu koji isključuje radnike iz polja onih koji misle i govore, odnosno da napravi oštar rez sa paradigmom klasne svesti, dakle paradigmom koja uvažava postojanje radnika ali smatra da u ime radnika neko drugi treba da misli i govori.

Forma filma Stara škola kapitalizma Želimira Žilnika je anketa sa radnicima u Srbiji. Radnici u Srbiji ne rade, zapravo zaposleni su, dolaze na radno mesto ali nemaju posla i neplaćeni su, oni zapravo imaju radnu obavezu bez ikakvog radnog zadatka, tako da neispunjavaju osnovni preduslov ankete. Naime, nisu radnici, odnosno mesta na kojima rade nisu fabrike nego neka vrsta socijalnih prihvatnih centara sa radnom obavezom da ne rade. Samim tim prostor fabrike je postao metafora društva u tranziciji, a ne mesto politike radnika. Drugim rečima radništvo u Srbiji je zatočenik: ili klasne paradigme, radnici su uvučeni u društvene antagonističke borbe koje nisu u ime politike radnika, ili uloge podržavaoca ideologije tranzicije, pošto veruju da bi podrška ideologiji nove vladajuće klase mogla zaposlene sa neplaćenim radnim mestom pretvoriti u radnike.

Integralna verzija besedila se nahaja v tiskanem KINU!